Vrednosti koje danas afirmiše jedan šoping mol razvile su se primarno kao posledica velicanja privatne imovine, portebe za sigurnošcu kroz posedovanje. Zabava je nusproizvod ovakvog ponašanja. Velicanje zabave stupice na scenu tek pošto se velicanje posedovanja apsolutno ukoreni, cak i udruštvima koja nisu živela u kapitalizmu.
U trenutku kada se u Beogradu otvorio „luksuz na 85000 kvadrata“ u obliku „najveceg šoping mola na Balkanu“ novinari su se nadmetali pompeznim naslovima, dok su politicari tražili svoje mesto u javnom izricanju pohvala Delta Sitiju. Dan kasnije mali covek je mogao da prošeta koridorima nove kupovine... Da li bi on moglao sebi da priušti pravo uživanje kupovine nije pedmet ovog clanka niti brige zakupaca 125 lokala sa ponudom najrazlicitije robe. Mali covek je došlao da vidi spektakl.* Objekat ovog tipa projektantski je interesantan kao megastruktura današnjice, svojevrsni grad u malom koji pod jednim krovom zatvara prodavnice, butike, restorane, banke, multipleks bioskop, kuglanu i slicno, ali i kao šljašteci reper u moru kvadratnih blokova Novog Beograda, nudeci sadržaje koji animiraju prosecnu porodicu da bi ovde mogla da provede ceo dan. Objekat je projektovala Izraelska firma Mur Arkitekts (Moore Architects), kao fleksibilnan prostor na 3 nivoa u okviru koga je svaka zona lako dostupna, sa podzemnom garažom kapaciteta do 1300 parking mesta i tri velika atrijuma - svetlarnika. Veliki broj eskalatora i liftova omogucava brzu vertikalnu komunikaciju.
„Izaberite šta bi ste voleli da radite ili posmatrajte nekog drugog kako to radi. Naucite kako da koristite alate, boju, mašine ili samo slušajte vaš omiljeni ton. Igrajte, pricajte ili budite podignuti do mesta odakle možete da vidite ljude kako cine da stvari prorade. Sedite sa picem u rukama i zanimajte se onim što se dešava negde drugde u gradu. Pokušajte da podignete pobunu ili zapocnete sliku – ili se samo izvalite na leda i gledajte nebo.“
Radikalniji koncept onoga iz cega je razvijen današnji izgled šoping molova javlja se šezdesetih godina u Londonu u radovima arhitekte Sedrika Prajsa (Cerdic Price), u sasvim drugacijem kontekstu i bez namere da se ono što je danas demokratija razvije u cist konzumerizam.
Pošto je 1961 godine upoznao avangardnu pozorišnu rediteljku Džoan Litlvud (Joan Littlewood) i pošto su se sporazumeli oko ideala koje su oboje gajili prema novim mogucnostima oblikovanja javnih i izvodackih prostrora kao i redefinisanju odnosa u njihovom okviru, Prajs je izneo svoje videnje ultimativne laboratorije zabave. Ideja je bila, izmedu ostalog, da se oživi Voksal Gardens (Vauxall Gardens) promenada duž obala Temze iz 18-og veka muzikom, predavanjima, predstavama i restoranima pod jednim krovom za sve vremenske prilike.
Palata Zabave je trebalo da bude mesto gde ne-autoritativni odnos izmedu “gosta” i “domacina” omogucava da se “kultura” iznese pred mase. Ovaj centar, iako rec “centar” nije odgovarajuci termin, naglašava vrednost kolektivizma, postignutog ne kroz monumentalnost vec kroz lakocu koja kanališe meduljudske odnose kroz aktivnosti u njenom okviru.
Fleksibilnost je odgovor arhitekte na zahteve direktora pozorišta za “igralištem naroda”. Servisni tornjevi, kranovi, eskalatori i liftovi omogucavaju unutrašnjem uredenju da zadovolji potrebe svake vrste sadržaja. Palata Zabave je organizovana kao bazilikalni prostor sa glavnim brodom i dva bocna, gde se transept javlja u vidu džinovskog mobilnog krana postavljenog na noseci sistem celicnih stubova i opslužuje citavu strukturu. Ovakva konstruktivna kompozicija zadržava dinamicku komponentu koja aktivira fleksibilnost prostora.
Drugi znacajni cinilac koji odreduje Palatu Zabave jeste privremenost, ne-vecnost. Suština je u neformalnosti ove “igracke” sa ocekivanim životnim vekom od deset godina i ugradenom “proširljivošcu”.
Centralni brod predviden je za masovne aktivnosti (bioskop, pozorište, okupljanja) dok bi u bocne prostore bili smešteni “servisi” kao što su restorani, barovi, decije igraonice i radionice. Palata Zabave je fleksibilni izvodacki prostor koji koristi tehnologiju i kontrolu okruženja da bi se oslobodio fizickih barijera. Prilagodljivi zastori štite one koji se nalaze “u” palati od kiše, dok parne i toplotne pregrade otklanjaju potrebu za spoljnim zidovima. Rezultat je prostor koji neprestano menja oblik. Da bi upotpunio gotovo idealnu raznovrsnost, Prajs uvodi odsustvo fiksnih podova.
Jedini prirodni element u projektu jeste Li River (Lea River) koja treba da bude put za pristup Palati, pre nego prirodna odlika prostora. Pored vodenog, moguc je pristup još jedino vazdušnim putem. Ne postoji železnicka stanica, cak ni parking mesta nisu predvidena. Reka i helokopter, zajedno sa palubom za osmatranje iz velikih daljina, jedini su tragovi veze sa spoljašnjošcu.
Autor koncepta koji ce procvetati kasnije kroz projekat kulturnog centra Žorž Pompidu (Geores Pompidou) u Parizu, Prajs je u svoje vreme redefinisao ulogu arhitekte kao ageta promene, cija je glavna odgovornost da je predvidi i ponudi mogucnosti za društvo u celini. Arhitekta mora “omoguciti ljudima da misle o nezamislivom.”
*ovde želim da naglasim da termin koji koristim – MALI COVEK nikako ne treba shvatiti uvredljivo kao vrednosnu karakteristiku odredenog broja, vrste ili grupe ljudi (u šta duboko ne verujem) vec kao opis stanja individue u odnosu prema izboru, kretanju ili megastrukturi.
selenasavic.at.artfama@gmail.com
the text is beind translated, please try again later...
selenasavic.at.artfama@gmail.com