Živimo u trbuhu medijske realnosti, okruženi i izloženi senzacijama koje se na razlicite nacine namecu našoj percepciji. Prisustvo u medijima više nije dovoljno ako se svodi na televiziju ili radio – danas je neophodno biti prisutan na ulici, poslednjem ishodištu nadziranog, uhvacenog subjekta koji troši svoje vreme na društveno korisne aktivnosti.
Još pre nego što su iz dvodimenzionalnih bilborda poceli da se probijaju oblici, ovaj oblik prisustva u javnom prostoru prevaziden je video projekcijama koji pružaju tordimenzionalnu iluziju i ukljucuju još jednu bitnu dimenziju – vreme.
Ekrani su se prvobitno pojavili kao loše-rezolucijske reklame na najprometnijim i uocljivim mestima u gradovima. Danas je ponekad teško razluciti jedan od drugog u kontinuitetu vizuelnog prisustva na sceni ulice.
Integrisanje medija – ekrana u arhitekturu predstavlja još jedan iskorak informatickog društva u osvajanje javnog prostora. Možemo ovo protumaciti kao pokušaj animacije njegovih korisnika, ali i kao cin nadziranja i prevencije – amputiranja koncentracije prolaznika koji su još jednom izloženi prisustvu više realnosti i uvuceni u život koji nije njihov.
U Londonu je sredinom septembra održana konferencija o arhitekturi, odredenoj fasadom kao medijskom opnom. Ova opna odvaja unutrašnji, konzumentski prostor od spoljašnjeg, konzumenstkog prostora, odredujuci ekransku arhitekturu koja se od arhitekture uopšte razlikuje posedovanjem ekrana kao integrisanog elementa konstruktivnog, infrastrukturnog i sistema fasade.
Tema konferencije bio je „Uticaj velikih integrisanih ekrana na arhitekturu i urbanizam” (MEDIA ARCHITECTURE CONFERENCE, The Impact of Large Scale Integrated Displays on Architecture and Urbanism, www.mediaarchitecture.com), ispitivanje odnosa medija i arhitekture – sa jedne strane kao ciste dekoracije, a sa druge kao generatora nove komunikacije objekta i okruženja. Kreatori i kriticari uticajnih fasada podelili su mesto sastanka u toku nekoliko dana razgovora o fenomenu medijskih fasada, elaborirajuci na ovu temu iz sopstvenog iskustva.
Organizator konferencije je diskusije bazirao na temama kao što su uticaj medijskih fasada na teoriju arhitekture, izazovi ekrana velikih dimenzija za urbanizam i planiranje; percepcija ekrana u javnom prostoru, sistemi podataka slika koji mogu biti definisani direktno od strane arhitekata…
Pokret koji je arhitekturi otvorio vrata u medijalnost bio je primarno zabavljacko – komercijalne prirode. Medijalnost zgrade svodi se, u tom slucaju, na fasadu i primenu impresivnih efekata saradnje materijala i svetla. Forma ostaje netaknuta, poruka koju nosi fasada nije i poruka koju nosi zgrada na višem prostornom nivou od dvodimenzionalnog (ekran). Zgrade i dalje primarno podležu zakonima gravitacije, sa vertikalnim zidovima koji ogradjuju prostor kreacije od onoga spolja koje je živo i neodredeno. Razvoj razvoj tehnologije ekrana i gradevinskih materijala omogucio je, sa durge strane, formiranje struje koja tretira samu arhitekturu kao medij, menjajuci iz osnova pistup promišljanju prostora i vodeci ka novim formama hibridne arhitekture koja raskida sa postojecim konceptima strukture, osvetljenja i pokretnih slika. Menjajnje arhitektonskih odnosa izmedu slike i strukture ima nekoliko znacajnih implikacija – ne samo na vizuelno suocavanje sa završenom zgradom, vec i u uslovima planiranja i procesa izgradnje.
Ekrani sacinjeno od LED dioda (Light Emitting Diode) utkani u materijal izgradenih struktura omogucavaju upadljivim slikama da budu integrisane u fasadu, cak i pod direktim suncevim zracima. Sadržaj – podaci i slike koji ce zgrada nositi tokom svog životnog veka – je veoma razlicit, od pravougaonog klip materijala sada uobicajenom na LED bilbordima, do programiranih svetlosnih efekata.
Pitanja kao „šta je interaktivno?“ koje je u diskusio uveo Ruari Glynn (interactivearchitecture.org, Velika Britanija, Pristup interaktivnoj arhitekturi) dovode nas do kljucne razlike izmedju “ekranske arhitekture” i prostog ekrana koju objašnjava u svom izlaganju Jan Edler, (realities:united, Nemacka, Savremena arhitektura) ko-autor projekta BIX (stalna svetlosna i medijska instalacija - "komunikativna ekranska opna” za Kunsthaus, Grac, Austrija). Ekrani koji su zakaceni na fasadu pokrivaju arhitekturu i programirani su tako da prostor iza u stvari nestaje, kao u bioskopu, programirani su da privuku pažnju na sebe, ne na arhitektonsku strukturu. Oni ne predstavljaju ekransku arhitekturu, oni su transformacija ideje televizije, mapirani na arhitekturu, oni nisu arhitektonski zato što oni poricu arhitekturu.
“Mi smo verovali da ce Kunsthaus postati svojevrsna laboratorija za razvoj sopstvenog jezika…” Interaktivni sistemi su oni koji su sposobni da pretpostave, pitaju, uce i greše, koji ne moraju biti unapred konacno programirani, vec se prilagodavaju i usvajaju.
Jedan od pionirskih projekata interakcije je Berlinski Blinken Lights, iz 2001 godine, kada su ohn Dekron i Jeremy Rotsztain osmislili softver koji kontroliše neonske lampe na prozorima, tretirajuci svaki prozor kao jedan piksel slike. Koristeci moblini telefon, prolaznik je mogao da upravlja igricom “pong”, igrajuci, zapravo, pred celim gradom…
Javni prostor je ishodište za interakciju medu ljudima, socijalni i komercijalni život. Prisustvo medija namece se kao medukorak u komunikaciji, put informacije nije više covek – covek, vec covek – ekran – covek. Svako od nas nosi sa sobom bar jedan ekran! Medijske fasade oblikuju naše živote. Rogier van der Heide (ARUP, Velika Britanija, Hiperrealnost u urbanom kontekstu), predstavnik tima koje je uradio projekat rekonstrukcije luksuznog tržnog centra u Seulu (Galleria Luxury Hall West, Seul, Južna Koreja) tvrdi:
“Mi vec živimo u hiperrealnosti!”
Ljudi pocinju da mešaju realno i imitaciju.
Veliki zum, uvecanje – promena promera jedinice elementa otvara mogucnost sve približnije rekonstrukcije realnosti. Ludger Hovestadt (ETH, Cirih, Švajcarska, Arhitektura i tehnicke slike) ukazuje na pojavu “penušanja” odnosno usložnjavanja i povecanja preciznosti u našim rekonstrukcijama realnosti. Iz takvog mnoštva elemenata isplivao je novi sistem – mreža (network) koja zamenjuje hijerarhijski, piramidalni sistem odnosa.
U meduvremenu, (ne)privatnost je potpuno izmakla kontroli. Stalno nadziranje omogucava stvarima da se nalaze svuda gde su posmatrane, u isto vreme. Svako može biti zvezda 15 minuta. (Andy Warhol). Sa konstatnim sistemima nadziranja, svako je zvezda, neprestano! Na kraju, Malcolm McCullough (Univerzitet Micigen, SAD, Istorija urbanih zapisa) postavlja pitanje:
Ako neko moze da radi nesto u bilo koje vreme, bilo gde, da li je on mozda NIGDE?
Michael Batz (Hamburg Art Ensemble, Nemacka – Scenografije grada) uvodi termin Urabana dramaturgija. Nocu, grad postaje scena za elektricnu energiju, od prostorne arhitekture prema vremenskoj. Kada fasade preuzmu a sebe igru nekog drugog sveta i mi to posmatramo spolja, buduci uvuceni u tu igru – mi više nismo napolju, a ni unutra. Ako je zgrada sama ekran, onda to više nije zgrada – to je jedan divni hibrid prostora i vremena.
selenasavic.at.artfama@gmail.com
the text is beind translated, please try again later...
selenasavic.at.artfama@gmail.com